Nedavno dok sam pregledao stare fotografije na racunaru komentarisuci s suprugom u jednom trenutku izgovorio sam rijec " Srebrenica". Nije bilo pomena bilo čega vezanog za rat.
Moj sin, koji je za par dana trebao da napuni 4 godine se za to vrijeme veselo igrao po krevetu. Kad je čuo rijec Srebrenica, lice mu se najedanput uozbiljilo i na moje iznenađenje počeo je gledajući pravo u mene da mi drži mali monolog
Sve je napisano onako kako je govorio.
Moje je samo pitanje "Zašto je pala Srebrenica"
Nikad ni prije a ni poslije nije se slično ponašao niti govorio o tom.
On zna da su njegov djed i njegov amidža ubijeni, zna da postoji jedno mjesto koje se zove Srebrenica.
Ja ga ne filujem pricama o zbivanjima iz proslosti jer je suvise mali, ali ono sto se desilo je ocito pocev od TV-a, razgovora na svakom koraku itekako prisutno.
Odgovori na mnoga pitanja u životu su jednostavni – samo su ljudi komplikovani ili se bar prave da NE ZNAJU.
SVI SU SE GRADOVI SRUŠILI
KAD JE PALA SREBRENICA.
SVI SU SE SEMAFORI SRUŠILI,
Zašto je pala Srebrenica?
ZATO ŠTO SU PADALE GRANATE.
ZNAŠ LI TI KOL'KO SU SE BACALE MINE
NA ZGRADE?
ZNAŠ LI TI TO?
ZNAŠ LI TI TO?
ILI NE ZNAŠ!
KAD JE PADALA SREBRENICA,
SAV JE GRAD DIMIO ONDA.
PUCALI SU S PIŠTOLJIMA, S PUŠKAMA.
CUKE I MACE SU UMRLI,
DJECA SU SE SAKRILA U KUĆAMA.
Znaš li ti to?
Znaš li ti to?
Ili ne znaš!